Vesti

25.09.09 Заљубљеник у грабљивице

Тибор Буза са својим љубимцем (Фото Добривоје Урошевић)

Сента – Орла Виктора који је пред почетак утакмице Србија–Француска дизао адреналин фудбалерима и навијачима, затекли смо на фарми соколова Тибора Бузе, код Сенте. Мирно је позирао док је севао блиц, пратећи нас погледом.

– Виктора сам тренирао за ову утакмицу на молбу селектора Радомира Антића. Победник је стигао из Београдског зоо врта, иако смо ми стари знанци, донели су га код мене док је био птић. Биће ту још месец дана, а онда ће поновити представу и на утакмици са Румунима – прича нам Буза док са Вуком Бојовићем преко мобилног телефона размењује утиске о наступу маскоте наше репрезентације.

Телефон му непрекидно звони, разговара на четири језика, а негде између нас и љубитеља соколова, договара се с радницима шта ће и како ће за тај дан. Фарма, заправо напуштени мотел који је Буза реновирао пре две деценије, велика је, има пуно посла на шест хектара – уз 200 соколова, ту су и орлови, пауни, овце и један пони за ћеркицу Миру која нас уводи међу стотинак „волијера” да нам покаже „њене птице”. Иако има тек две године, није плашљива и каже нам да је њена љубимица мала женка која је знала и да јој слети на руку (убацује се с објашњењима тата Буза), „одлетела на небо”.

– Соколарство је начин живота и моја љубав од детињства. Већ сам као момак имао 10 својих соколова – прича наш домаћин отварајући павиљоне смештене на око 2.000 квадратних метара у којима се кочопере млади соколови.

Ову одгајивачницу је отворио са партнерима из Уједињених Арапских Емирата, где је до 2006. имао фарму, такође са арапским пријатељима и заљубљеницима у соколове. Тамо идеја није успела пре свега због климатских услова који владају, појашњава нам. Трошкови су били огромни због расхладних уређаја, а будући да је клима и веома влажна, од 100 младунаца – више од 60 је оболело од једног облика птичије астме, па су се ређали губици, уз огромне трошкове лечења.
– Са својом климом Србија је деловала идеално, па је фарма направљена овде. У објекат је уложено 300.000 евра, а онда је запело када је требало добили дозволе за увоз. По медијима су кренуле лажне оптужбе о шверцу, у надлежним министарствима је било много незнања и предрасуда, тако да сам потребне дозволе за увоз 200 соколова добио тек после девет месеци борбе – прича Буза док показује новинске написе, документацију о легалном пословању и решење које је стигло на адресу Удружења соколара „Нобилис арс” чији је председник, а којим сенћанско Јавно тужилаштво одустаје од даљег кривичног гоњења. Сада је Удружење пресавило табак и узвратило контратужбом.

– Ни једна једина оптужба која је изговорена у јавности није тачна, почевши од оног да једно јаје вреди као мерцедес, па до тога да соко кошта 50.000 евра... Да је тако, ја бих данас био милионер. Права цена је од неколико стотина до неколико хиљада евра. Осим тога, заблуда је да су соколови са нашег подручја тражени у свету – он има специфичан начин лета – каже, додајући уз осмех да би имао проблема ако би хтео неком шеику да поклони степског сокола са подручја централне Европе, јер се с њим лови у Србији, а не у пустињи.

Буза тврди и да никада није ни тражио дозволу за извоз у комерцијалне сврхе, већ за приватне потребе (лов), нити је ова фарма регистрована за комерцијалу. Он се званично бави ловним туризмом, а овај, како каже, точак који окреће хрчак, подмазују спонзори.

„Имам четири радника, редовно држави плаћам порезе и доприносе, чак сам и у претплати. Уместо у бизнис, све ово се претворило у обавезу и рад”, каже хранећи једног сокола који то поздравља заглушујућим крицима. Потребно је од 20 до 40 килограма хране дневно. Буза купује, али и сам производи храну за своје птице.

Улазимо и у здање некадашњег мотела, у којем се окупља тридесетак чланова првог соколарског удружења у нашој земљи. По зидовима слике, наравно, сокола, уз ловачке трофеје. Упознајемо и сина из првог брака Тамаша и супругу Николету. Често бораве у Арапским Емиратима, Буза има боравишну дозволу и са осмехом каже да није топло – то би по њему била најлепша земља на свету. Они су и највећи увозници соколова, искључиво за потребе лова, а годишње увезу и до 4.000 ових птица. Највише соколара је у Енглеској, од 7.000 до 10.000 (доста их је неактивних), у Емиратима их је ко 5.000, у Немачкој 800, Мађарској 200... По ЦИТЕС прописима (Конвенција о међународном промету угрожених врста дивље флоре и фауне) највише је регистрованих фарми у Канади осам, у Немачкој четири, Енглеској три... Код нас само једна, додаје Буза и то његовог пријатеља Стјепана Башића.

Осим са предрасудама, Буза се бори и са, како каже, бирократама које одлучују о соколарству, а које не могу да разликују степског од планинског сокола. Било је чак случајева да су надлежни мислили да лов са соколом подразумева да се он одгаји, а онда пусти како би га ловци убили. Бесмислице, огорчен је Буза, док објашњава да је заправо реч о уметности лова са истренираном птицом грабљивицом. Соколарство има дугу традицију у Србији, а, како каже, пошто је сматрано спортом аристократије, током периода комунистичке владавине потпуно је било угашено. Сада опстаје захваљујући ретким заљубљеницима у ове птице грабљивице.

Сандра Гуцијан

-------------------------------------------------------

Министарство: ЦИТЕС мора да се поштује

На листама заштићених врста ЦИТЕС конвенције налазе се и све врсте грабљивица и њихов међународни промет је строго регулисан. У Министарству животне средине и просторног планирања нам је речено да то значи да уколико неко жели да ради са заштићеним врстама, мора да се региструје у ЦИТЕС канцеларији која је при овом министарству. За сада је по овим европским стандардима у Србији регистрована једино одгајивачница соколова власника Стјепана Башића и то фебруара ове године. Када је реч о Тибору Бузи, у Министарству тврде да он неће имати никаквих проблема око увозних и извозних дозвола уколико региструје своје предузеће у овој канцеларији, јер наша држава мора да поштује Конвенцију коју је потписала 2001. године.

Буза, међутим, тврди да је регистрација по ЦИТЕС конвенцији потребна за трговину преко границе, али не и за путовања ради приватних потреба. „Сулудо је, и тога нема нигде у свету, да од вас траже да се региструјете да би са својим соколима, рецимо, учествовали на соколарским сусретима или ишли у лов у иностранство”, одговара Буза.

преузето са www.politika.rs

23.06.09 Игуман Амвросије припитомио вучицу

Игуман Амвросије припитомио вучицу
Понедељак, 22. јун 2009. 10:25

У манастиру Ковиљ, подно Јавор планине, некада је било много монаха, у време Турака је ту чак и школа радила. Данас је овде, у недавно обновљеном манастиру са краја 12. века само један монах, који, како каже, учи од - вука ...

На тридесетак километара од Ивањице, на десној страни реке носнице, налази се место које истовремено одише невероватним миром и енергијом.
Дочекује нас игуман Амвросије Алимпијевић, уједно и први монах који је после 200 година паузе замонашен у овом манастиру.
Прича о његовом "пакту са вуковима" прешла је и границе Србије, а снимке монаха и вучице на "Јоу Тубе" видело је на десетине хиљада људи.



"Нисам ја никакав светац, нити чудотворац, цела та прича је погрешно схваћена. Не припитомљава ја животиње, већ су оне мене прихватиле, а ја кроз дружење са њима проналазим неке своје одговоре. Ја неке ствари не могу да објасним, то не може да се стави у речи ", вели игуман Амвросије.

Овде су посетиоци малобројни, чују се само птице и жубор воде. Игуман каже да му самоћа прија после искуства у Студеници, где је био три и по године.

"У Студеници сам водио и по 20 аутобуса дневно. Увече дођем у собу, затворим очи и само ми лете лица ... Није то за мене, овде сам пронашао мир", прича овај игуман.

Образован, духовит, млад, тек му је 29 година, одлучио се на корак који није својствен његовој генерацији.

"Монах је човек рањен љубављу Божјом. Ја сам са 20 година отишао у манастир и опет бих то поново урадио", говори док нас послужује кафом и ракијом.

На сто ставља мобилни телефон.

"То ми је једини контакт са светом или се можда заваравам", са осмехом прича и додаје: "Морам да га имам због парохије, јер ја сам и монах и парох."

Његова парохија је 45 километара у пречнику. Амвросије држи службу, литургију, венчавају, сахрањује ... Недавно је тако венчао Албанку и Србина, што је уредно забележила и "24 часа свадба".

Игуман је из Ариља. Завршио је и музичку школу, свира гитару и клавир. Има их и овде, понекад пребира по диркама и жицама. Породицу, каже, виђа отприлике три пута годишње.

Брат Александар је млађи од њега девет година, игра фудбал у Мађарској. Био је једном овде, када ни конак није био завршен и само је прокоментарисао: "шта је ово, само хектар неба ..." Да, хектар неба и планине, али који зраче посебном енергијом, вероватно због старе цркве, додаје ...

Тик уз конак који је подигнут прошлог новембра, паркирани су џип и мотор. Још један доказ да млади игуман одудара од уобичајене слике монаха који комуницирају једино преко службе.

"Џип и мотор сам добио на поклон пре месец дана, захваљујући емисији РТС-а" Квадратура круга ", коју је видео професор теолошког факултета Милош Весин из Либертвила у САД.

Професор, његови студенти и парохијани сакупили су новац и тако ми обезбедили превоз у овим планинским беспућима ", објашњава.

Док прича испред цркве, која је делом уклесана у стени и по свом изгледу спада у ред пећинских цркава испосничког типа, чака се чувена вучица Алфа.

После неколико звиждука прикрала се са леђа, али држећи одстојање од неколико метара.

Када нема никога лежи на клупи на којој новинари "Политике" седе.
"Никоме неће да приђе и нико је није додирнуо осим мене, што је и логично, јер сам је ја отхранио. Имала је само 15 дана када су ми је донели, тек прогледала ... хранио сам је свака четири сата, прво млеком, па млевеним месом ...

Назвао сам је Алфа јер су ми рекли да је била најкрупнија у леглу и вероватно предодређена за алфа женку ", прича игуман док вучица неповерљив прави кругове око неочекиваних посетилаца.

На чувену пословицу "вук длаку мења ...", Амвросије одговара својом пословицом:" љубав длаку мења, али ћуд никада ... "

Сада има десет месеци и још је мала, јер вукови тек са две године постају зрели. Алфа има свој бокс, а Амвросије је често пушта, па одлазе у лутања по шуми ...

"Имао сам још једног вука, исто је била женка. Али њу нисам ја отхранио, била је дивља ... Сви смо се заједно шетали, али после није хтела у бокс, морао сам да је уносим. Сада је у Чачку, тамо има огроман ограђен простор ...

Осим Вучице, монаху друштво прави и лисица, која обично долази када падне мрак.

"Лисица долази само ноћу, она је плашљивија од вука. Узео сам је од неких ловаца у Нишу, била је као чаша ... Имао сам и орла, био је питом, није бежао. Убили су га пијани ловци ... искрено, мислио сам да ће пре неко убити вука ", прича игуман.

Припитомио је и змију, гаврана, зеца и папагаја Ару. Амвросије ће сада остати и без Алфе, која би ускоро требало да буде пребачена у резерват у Бугарској, међу остале вукове.

На питање да ли ће му бити тешко без друга, монах одговара:
"Оном кога волиш мораш дати слободу ... То је права љубав ... Тешко ми, људи, то схватамо, али се учимо ... полако ..."

(МОНДО)

21.03.09 Одржана редовна годишња скупштина соколарског друштва "Нобилис Арс"

Дана 21.03.2009.године, у Новом Саду, у ресторану "Гол"  у 16.00 часова одржана је редовна скупштина СД "Нобилис Арс". Скупштини су присуствовали председник Друштва  Тибор Буза, секретар друштва Стјепан Башић, и остали уважени чланови СД "Нобилис Арс". На скупштинском заседању усвојен је финансијски извештај за 2008. годину. Примњени су нови чланови из свих крајева наше земље, и приликом пријема додељени су им  ментори.  Расправљало се о разним ставарима везаним за СД "Нобилис Арс"и соколарство у нашој земљи. Указано је на поштовање и  придржавање  закона свим члановима друштва. Поред напорног рада скупштине, било је времена и за размену искуства соколара,  и за упознавање нових чланова друштва са искусним соколарима. На крају скупштинског заседања одржана је свечана вечера у пријатном амбијенту ресторана "Гол".

20.12.08 Соколарски лов

У организацији Соколарског друштва Арс Нобилис у Ловачком Газдинству Падеј близу Сенте одржан је лов соколовима. 
Једнодневно дружење је почело у просторијама СД Арс Нобилис, где су се окупили соколари из целе Србије. 
Била је то прилика да се виде стари пријатељи и упознају нови. Након тога окупљени соколари кренули су пут ЛГ Падеј где се одржавао лов.
Озбиљност организације је уродила плодом.  Лов је био успешан. Соколари су измењали своја искуства, поделили знање  са новим члановима.
Све у свему и лов и дружење су били успешни.

05.12.08 Полетео орао сломљеног крила

Преузето из ревије ЗОВ