Latinica
EnglishVesti
23.10.08 Сиви соко враћен на Тару!!!!
Захваљујући господину ентузијасти из Чачка који је лечио две године повређену птицу и стручном саветнику Завода за заштиту природе Србије Братиславу Грубач, нешто несвакидашње за ове поруке које се одиграло на подручју Националног парка Тара. Сиви соко Фалцо перегринус је пре две године ухваћен на подручју општине Бајина Башта од стране непознатих лица. Повређена птица је срећом доспела у праве руке и излечена. Захваљујући томе птица је је јуче враћена у своје природно станиште. Акција је трајала неколико сати и њој су поред претходно наведених присуствовали и представници Националног парка Тара.
Сиви соко насељава планинске пределе наше земље. Гнездо се на стенама а ређе на дрвећу. Важи за једну најбржих животиња на свету и плен увек хвата у лету.
Изузетно је угрожена врста. У нашој земљи је законски заштићена врста као природна реткост али је и даље изложена негативном утицају човека. Може се чак и рећи да је у односу на друге земље Европе у Србији најмања бројност ове врсте.
САЧУВАЈМО ПРИРОДНЕ РЕТКОСТИ НАШЕ ЗЕМЉЕ!
Преузето са сајта www.tara.org.yu
10.08.08 Белорепан спасен и враћен родитељима
Белорепан спасен и враћен родитељима
Аутор: С. Вукашиновић | Фото: С. Вукашиновић | 10.08.2008. - 06:13
Снажно невреме пре нешто више од месец дана избацило је младунца орла белорепана из гнезда. Повређеног птића, иначе припадника заштићене врсте, четвртог по величини орла на свету, пронашли су радници у шуми у близини Добре и одмах о свему обавестили запослене у Националном парку "Ђердап". Орао се у Националном парку опоравио, а већ при првом лету пронашао је и своје родитеље.
Запослени у Националном парку "Ђердап" и стручњаци Завода за заштиту природе из Београда срећни су што су успели да спасу младунца орла белорепана и да га врате родитељима.
- Чим смо утврдили да је нови становник овог дела неба над Ђердап младунац орла белорепана, највеће птице грабљивице централне Европе, одмах смо алармирали Завод за заштиту природе. Договорили смо да се одмах смести у довољно велику просторију да може да се храни и опоравља и вежба летење. Ангажовали смо и биолога Националног парка "Ђердап" да добро истражи територију и провери да ли ту живи и родитељски пар - испричао нам је Братислав Грубач, орнитолог Завода за заштиту природе који је задужен за мониторинг орла белорепана.
Нису они хтели да упуте птицу у прихватилиште за дивље животиње јер би тако била неспремна да лови, а самим тим и да се касније адаптира на живот у природи, каже Грубач.
- После скоро месец дана птица је била у доброј физичкој кондицији, опорављена, способна да лети иу пуној тежини - од преко шест килограма, са распоном крила од преко два метра - каже Грубач.
За пуштање орла у слободу изабрано је брдо у непосредној близини гнезда које је пронађено, испричао нам је Зоран Миловановић, биолог у Националном парку. Први лет ове младе птице био је дуг око 500 метара.
Међутим, орнитолог и размножава је тек чекало право изненађење.
- Будући да смо се побринули за праћење овог орла, одушевило нас је када смо не дуго по пуштању не небу угледали тројку - три орла. То је за нас био сигуран знак да су родитељи препознали и опет прихватили свог младунца - додаје Саша Несторовић, директор Националног парка "Ђердап".
Орао белорепан (Haliateus albicilla) један је од наших највећих орлова. Спада у групу станарица. Висине је од 70 до 90 цм, а распон крила му је од два до 2,45 м. Тежак је од три до шест килограма. Тело му је углавном тамно са светлим перима у вратном и главен делу, а реп истакнут крупним белим перима. Насељава водоплавне шуме, велике мочваре местимично обрасле шумом и гајеви. Прави гнезда уз стабло, на врху дрвета. У Србији се гнезде 40-50 парова, и то око водених површина у Војводини и дуж тока Дунава. Храни се птицама, рибом и сисарима. Спада у заштићене врсте птица јер је на граници нестајања.
преузето са сајта www.blic.co.yu
17.07.08 Пражани се забављају ловећи одбеглог кондора
Пражани се забављају ловећи одбеглог кондора
Пражани су летос поново добили легендарног одметника - после морског лава Гастона из прашког зоо врта коме су разорне поплаве 2002. године отвориле врата на слободу, сада је реч о великом кондор.
Дресиран кондор Карел је 17. јула после представе прашкој деци, решио да се не врати као обично покорно на руку соколар код којих је већ седам година, и ужива сада неухватљив у слободи над златним крововима и торњевима чешке престонице.
Као лешинар хране има довољно а опасности избегава јер му ово бекство није прво.
"Паметан је и искусан. Није лако надмудрити га. Карел памти да смо га већ два пута ухватили када је побегао и сада се не да", поручује соколар Михал Прохазка и апелује на Чехе да не покушавају да га ухвате већ само да јаве где је .
Пола Прага сада тако помно дојављује полицији и орнитолози где је виђен, док друга половина држи палчеве да Карличек колико год може ужива у слободи.
Полицију су преплавили и лажни позиви с другог краја земље, где нема шансе да се заиста појавио.
Орнитолози упозоравају да симпатичног одметника морају да ухвате како знају и умеју до краја јесени, да чежњу за слободом не би платио животом као легендарни Гастон који је исцрпљен угинуо када је Влтавом и Лабом допливао да немачког града Дрездена.
"Чешку зиму јужноамерички кондор не би преживео. Мора у топло, у наш зимовник", кажу чешки орнитолози.
Преузето са сајта www.novine.ca
06.06.08 Соколови чекају дозволу за лет
Соколови чекају дозволу за лет
Новинар: Е. Марјанов
На периферији Чоке, тик уз Сенћански мост који повезује Чоку на банатској и Сент на бачкој страни обале Тисе, налази се највећа фарма за узгој соколова у Европи. Са великом централном зградом која је некада била мотел поред асфалтног пута за цокуле, простире се на око шест хектара неплодног пољопривредног земљишта. На фарми је изграђено 120 боксова за 200 соколова. Испред зграде у којој се с времена на време окупљају чланови јединог Удружења соколар у Србији, "Нобилис арс", налази се огроман жичани кавез, волијеру, у ком млади соколови уче да лете и јачају крила.
Тибор Буза каже да су у Европи можда само тројица немачких соколар јачи узгајивачи од њега са годишњим извозом од по 300 соколова. Тибор није орнитолог по струци, већ је аутомеханичар, који је касније завршио полицијску академију, али нема шта не зна о соколово којима се бави већ 25 година.
Одлазак у Дубаи
Тибор прича о узгоју 200 соколова, који уз нормалан извоз одраслих, полно зрелих птица по цени 1.000-1.500 евра на светској пијаци, у зависности од квалитета, може да обезбеди пристојан живот за десетак породица, почиње 1997. године, кад су тројица бизнисмена из Арапских Емирата игром случаја доспели у Београд.
- Соко ме је и натерао да се вратим кући из Дубаија и да уз помоћ пословних партнера из Дубаија у узгајивачницу уложим око милион евра - прича Тибор и показује хрпу папира који су му били потребни за отварање фарме и увоз првих двадесетак соколова за даљу репродукцију и узгој из Русије, САД, Канаде, Норвешке, Француске и других земаља. Некада су ти соколови служили за лов, а њихови потомци сада дају нову, хибридну генерацију узгојених соколова. Сви су прстеновани и имају микрочип. Међу њима нема ни једног сокола који је уловљен у природи.
- Арапски бизнисмени су се распитивали у београдском золошки врту да ли у Србији има соколар, који би прихватио да у Дубаију води узгајалиште соколова. У Арапским Емиратима је огромно интересовање за соколово! Тамо је строго забрањен лов са пушком и људи искључиво лове соколово. Тај закон нико не би прекршио, чак ни шеици, који после алаха важе за најважније особе, чија реч је закон! У Арпаским Емиратима нема демократије, па нико не сме да ризикује да због лова са пушком, проведе ноћ у арапском затвору! Тако су арапски бизнисмени стигли до мене, па сам се упознао Ахметом Сеф Ал Насириом. Он је неколико година касније постао један од финансијера фарме соколова у Чоки и мој добар пријатељ - прича Тибор.
У Дубаи, некадашње рибарско село које је открићем нафте постало модерни светски град, Тибор је дошао 2002. године. Богати шеици били су спремни да уложе огроман новац за фарму соколова, јер Арапи изузетно поштују ову птицу, која је њиховим прецима много помагала да преживе сурове услове у пустињи, доносећи им уловљене птице за храну. У Арпским Емиратима се више не држи соко да би људи преживели, већ за разоноду и разбибригу. Деца шеика се толико обрадују кад угледају соколовог младунчента да одмах погледају у небо да виде има ли дропље на видику, како би за њом послали птића.
Уловљено месо повећава мушкост
Тибор је у Дубаију живео четири године, радећи на узгајалишту соколова. Често је са шеици одлазио у лов у Казахстан, Авганистан и друга места где се ловишта изнајмљују на неколико дана. Један такав лов кошта најмање пола милиона долара. Тибор прича да у лов обично иде двадесетак шеика са послугом, који за те дане понесу шатре за спавање и 30-40 јагњади за храну. Шатре се постављају поред ловишта.
Месо дропље и ноћног Потрка није баш деликатес, али Арапи због поштовања традиције поједу целу птицу уз сласт, док соколу дају птичју главу, мозак и плућа. Осим тога, Арапи сматрају да месо дропље, коју улови соко, повећава мушкост.
Након четири године проведене на узгајалишту у Дубаију, Тибор је одлучио да се врати кући. Испоставило се да је, због климатских услова у Арапским Емиратима, тамо немогуће узгајати соколове. Због високих температура, које зими достижу до 30, а лети и 50 Целзијусових степени, птићи су добијали тропску болест и брзо умирали. На фарми соколова годишње се губило најмање 300.000 $ и она је затворена. Међутим, пословни партнери нису одустали од узгоја соколова, па су Тибор предложили да направи узгајалиште у Србији.
- Са соколово се лови ноћни Потрка и дропља. У лов се креће зором. Шеик прелази километре и километре док прати свог сокола у модерним "нисанима" и "Тојота", који су изузетно добри у тим условима. Улов обично буде сиромашан, 3-4 птице по ловцу, али је ловац изузетно задовољан. Нарочито ако његов соко покаже све што зна и спреман је да прати свој плен до "Сунца", кад се соко са земље кроз двоглед види само као мала тачкица на небу. И кад се тај соко врати са дропљом, његова цена порасте до небеса. Цена таквог сокола достиже цену неколико аутомобила или кућа и газда га толико поштује, да га држи поред главе док спава - прича Тибор.
- Крајем децембра 2006. године сам се вратио у Сент. Из Дубаија сам донео 180 одраслих соколова да их овде укршта и узгајам њихове потомке.
Кривичне пријаве
Невоље са соколово нису почеле са перипетијама са извозним дозволама, него много раније, недуго након што је Тибор обавио све припреме и прикупио све дозволе и отворио фарму. Тада су у јавности пласиране приче како је узгој соколова незаконит посао који доноси огромну добит. На основу тих прича, убрзо су уследиле и прве кривичне пријаве, које је поднело Друштво за заштиту дивљих птица Југославије, оптужујући Тибор и друге особе за криволов и извоз домаће грабљивице попут сивог сокола у Арапске Емирате, па је Сенћанско јавно тужилаштво 2006. године наложило истрагу против Тибор због наводног незаконитог лова, производње и трговине. Било је потребно две и по године да би се утврдило да од тога ништа није тачно и тужилаштво је одустало од даљег кривичног гоњења.
Међутим, иако они лепо напредују, од тога засад нема неке користи, јер соколове не могу да извози. Дозволу за извоз 28 соколова чекам од октобра, али из надлежног министраства нема ни наговештаја да бих дозволу могао ускоро да добијем. А одржавање фарме месечно ме кошта између 2.000 и 3.000 евра. Соколови дневно поједу по 50 килограма меса, а треба платити порез и рад тројици запослених. Пословни партнери ме још подржавају финансијски, али не знам кад ће изгубити стрпљење и одустати, јер им са фарме нисам испоручио ни једног сокола - прича Тибор.
- Одговорно тврдим да ништа од тога због
чега су покренуте кривичне пријаве није истина. Сензационалистички звучи да један соко кошта 50.000 евра и та прича је пласирана да би се формирало негативно јавно мњење. Стварност је сасвим другачија. Да би се соко подигао до зрелости, потребно је пет година мукотрпног рада, а соко на тржишту у просеку достиже цену од 1.000 евра. У нашем узгајалишту нема степског нити сивог сокола који насељавају ове просторе, чиме су тврдње да извозимо домаће грабљивице потпуно нетачне. У узгајивачници се легу такозвани хибриди добијени укрштањем двеју грабљивица у више генерација и које се годинама производе само у заточеништву, а користе се за лов, ловни туризам и за потребе соколар - објашњава Тибор. ћа да је Србија 2002. године потписала ЦИТЕС, међународну конвенцију о промету светски угрожених животињских врста, и сви у надлежним-министарствима и ловачким савезима дужни су да је поштују. Друштво за заштиту дивљих птица Југославије, међутим, поднело је пријаву и против Републике Србије због наводне злоупотребе ЦИТЕС конвенције.
- Овакво стање довело је до тога да ми из наше узгајива
чнице нисмо извезли ниједног сокола у иностранство, што нам доноси огромне губитке - додаје он.
Преузето са сајта www.gradjanski.co.yu
18.05.08 Соколовима мотел нови дом
Sokolovima motel novi dom
U zapušteni čokanski motel kraj Tise pored senćanskog mosta, već dve godine umesto putnika namernika i turista borave sokolovi. Površina od oko šest hektara neplodnog poljoprivrednog zemljišta koja je okruživala zgradu motela promenila je namenu i na njoj su izgrađeni pravi paviljoni, odnosno 120 soba volijera-letilica za krilate lepotane- sokole, na površini od oko 2.000 metara kvadratnih.
U sali renoviranog motela, gde se sada okupljaju članovi jedinog Udruženja sokolara u Srbiji „Nobilis ars“ dominira slika Paje Jovanovića, na kojoj je prikazan lov sokolima.
- Sokolarstvo je sport i tradicija, a narodi se cene onoliko koliko se odnose prema tradiciji - dočekuje nas domaćin i prvi sokolar „Nobilis arsa“ Tibor Buza, pedesetdvogodišnji zaljubljenik u ove u narodnoj poeziji najviše opevane ptice.
- Sokolarstvom se bavim već 25 godina. Ova predivna ptica grabljivica me je „naterala“ da se vratim u zemlju i u ovu uzgajivačnicu sam uložio oko milion evra. Podrazumeva se da sam prethodno obavio sve pripreme i prikupio sve dozvole za njeno otvaranje. U tome su mi pomogla u nadležna republička ministarstva i lovačke organizacije. Stručnu i finansijsku podršku dobio sam od vodećih svetskih i evropskih sokolara kako bih ptice uvezao iz inostranstva, s urednom dokumentacijom i započeo proces proizvodnje ptića. Sokoli su uvezeni iz Rusije, SAD-a, Kanade, Norveške, Francuske i drugih zemalja - priča Buza.
Međutim, i pre registracije Udruženja, plasirane su priče u javnosti kako je ovo nezakonit posao koji donosi ogromnu dobit. Na osnovu takvih priča i prijave koju je podnela Aleksandra Tadić, predsednica Društva za zaštitu divljih ptica Jugoslavije, senćansko javno tužilaštvo naložilo je istragu zbog navodnog nezakonitog lova, proizvodnje i trgovine. Bilo je potrebno dve i po godine da bi se utvrdilo da od toga ništa nije tačno i Udruženje je dobilo rešenje da je tužilaštvo odustalo od daljeg krivičnog gonjenja.
- Odgovorno tvrdim da nijedna reč koju je izgovorila Aleksandra Tadić nije istinita. Senzacionalistički zvuči da jedan soko košta 50.000 evra i plasirana je da bi se formiralo negativno javno mnjenje. Stvarnost je sasvim drugačija. Da bi se soko podigao do zrelosti, potrebno je pet godina mukotrpnog rada, a soko na tržištu u proseku dostiže cenu od 1.000 evra. U našem uzgajalištu nema stepskog niti sivog sokola koji naseljavaju ove prostore, čime su tvrdnje da izvozimo domaće grabljivice potpuno netačne. U uzgajivačnici se legu takozvani hibridi dobijeni ukrštanjem dveju grabljivica u više generacija i koje se godinama proizvode samo u zatočeništvu, a koriste se za lov, lovni turizam i za potrebe sokolara - objašnjava Tibor Buza.
On kaže da je Srbija 2002. godine potpisala CITES, međunarodnu konvenciju o prometu svetski ugroženih životinjskih vrsta, i svi u nadležnim ministarstvima i lovačkim savezima dužni su da je poštuju. Aleksandra Tadić, međutim, podnela je prijavu i protiv Republike Srbije zbog navodne zloupotrebe CITES konvencije.
- Ovakvo stanje dovelo je do toga da mi iz naše uzgajivačnice nismo izvezli nijednog sokola u inostranstvo, što nam donosi ogromne gubitke - dodaje on.
Pozitivnu ocenu o radu Udrženja „Nobilis ars“ i uzgajivačnice sokola, koje ima uspostavljenu poslovno-tehničku saradnju sa većim brojem zoo-vrtova i ustanova u zemlji i inostranstvu, dao je i Jožef Gergelj, predsednik Udruženja za proučavanje ptica Vojvodine i republički inspektor za zaštitu životne sredine, nakon inspekcijskog i stručnog nadzora, posle prve prijave Aleksandre Tadić.
|
Udruženja |
|
Propala investicija |
.jpg)
