Latinica
EnglishVesti
30.01.08 Соколарство се не исплати
Senćanin Tibor Buza, vlasnik jedne od najvećih farmi sokolova u Evropi
Sokolarstvo se ne isplati
Nemački odgajivači godišnje izvezu 700 do 800 mladih sokolova. Među velike izvoznike spadaju Austrija, Engleska i SAD. Kod nas to nekome očigledno smeta. Bez izvoza srljam u gubitke. Samo za ishranu 200 sokolova mesečno mi treba tona piletine
Tibor Buza iz Sente, predsednik Udruženja sokolara „Nobilis ars“, vlasnik je jedne od najvećih farmi ovih plemenitih ptica grabljivica u Evropi. Srce impozantnog kompleksa, smeštenog kraj Tise, predstavlja žuta pravougaona zgrada površine 2.000 kvadratnih metara u kojoj se nalazi 200 sokolova. Kraj nje je ogroman kavez u kojem mlade ptice jačaju krila i uče da lete. Buza se sokolarstvom bavi više od četvrt veka. Priča da je obišao pola sveta da bi stekao neophodno znanje jer je za vreme socijalističkog poretka sokolarstvo u našoj zemlji iščezlo.
- Aktivno se uzgojem bavim od 1997. godine, kada sam uvezao prvu grupu sokolova. Pre šest godina otišao sam u Ujedinjene Arapske Emirate. U Dubaiju sam sa vlasnikom jedne od vodećih građevinskih firmi imao farmu sokolova. LJubav prema rodnoj grudi presudila je da se 2006. godine vratim u Sentu, ali moji partneri iz Emirata nisu zbog toga bili oduševljeni. Uveravao sam ih da je Srbija konačno postala demokratska zemlja i da bez bojazni mogu da ulože kapital. Predstavnici nadležnih državnih institucija tada su pozdravili moju odluku, rekavši da je dobrodošao svako ko želi da investira. Do sada sam sto puta pokajao. Obrazi mi još crvene jer se ispostavilo da su moji arapski partneri bili u pravu - nevoljno priznaje Buza.
CENA OKO 1.000 EVRA
Kada sam odabirao matično jato za moju farmu, obratio sam pažnju da to ne bude nijedna autohtona vrsta. Na farmi gajimo takozvane hibride. Ni tu priroda nije oštećena jer hibridi ne dovode do genetske infekcije u našoj okolini. Ptice izvozim u zemlje gde se koriste za lov. Svi moji sokolovi su iz drugih podneblja, a ne iz srednje Evrope. U medijima su iznosili razne izmišljotine poput one da jedan soko košta 50.000 evra. I cena od 5.000 evra je naduvana. Ptice sa moje farme koštaju 1.000 evra - pojašnjava Buza.
SIVI U PLANINI
Soko ima jako dobar vid, živi u paru dok mu supružnik ne strada. Vlada teritorijom od pet do 10 kvadratnih kilometara, a živi do 20 godina. Čoveka koji ga je othranio doživljava kao svoju vrstu. Inteligentan je i lak za dresuru, a njime se love prepelice, fazani ili patke. U Srbiji postoje dve vrste, od kojih jedna obitava u ravnici - stepski soko. Planinskim predelima caruje sivi soko.
I pored svih mogućih papira još nije dobio dozvolu da izveze planiranih 28 komada sokolova u Emirate. Tišti ga što u svetu slične odgajivačnice rade bez ikakvih problema.
- Nemački odgajivači godišnje izvezu 700 do 800 mladih sokolova. Među velike izvoznike spadaju Austrija, Engleska i SAD. Kod nas to nekome očigledno smeta. Bez izvoza srljam u gubitke. Samo za ishranu 200 sokolova mesečno mi treba tona piletine. U ovu farmu uloženo je milion dolara - kaže Buza.
Pre nekoliko meseci Buzu i još jednog sokolara Društvo za zaštitu divljih ptica iz Beograda označilo je kao, navodno, najveće švercere divljih ptica u Emirate.
- U tome nema ni grama istine. Ja sam uvezao oko 200 jedinki dok je kolega na najlegalniji način izvezao 16 sokolova. Zemlje u tranziciji pogodno su tle za one koji u prethodnom režimu nisu mogle da se afirmišu. Napade tog udruženja doživeo sam upravo tako. Tužiću ih za klevetu. Tvrdnje da sam iz Srbije prošvercovao na stotine sokolova i orlova su besmislica jer u celoj državi ima oko 50 pari sivih i 30 parova stepskih sokolova kao i 20 pari surih orlova. Da je sve to izvezeno, sada više u Srbiji ne bi živela nijedna takva ptica - kategoričan je Buza.
29.01.08 Соколар срља у пропаст
SOKOLAR SRLJA U PROPAST
Vlasnik jedne od najvećih farmi ptica grabljivica u Evropi ogorčen na administraciju koja ga sprečava da se bavi izvozom uzgojenih ptica
SENTA- Tibor Buza iz Sente, predsednik Udruženja sokolara "Nobilis ars", vlasnik jedne od najvećih farmi ovih plemenitih ptica grabljivica u Evropi, tvrdi da zbog nefleksibilne državne birokratije, polako ali sasvim sigurno srlja u propast. Naime, on i pored svih mogućih papira još nije dobio dozvolu da izveze planiranih 28 sokolova u Emirate.
Tišti ga što u svetu slične odgajivačnice rade bez ikakvih problema.
- Nemački odgajivači godišnje izvezu 700 do 800 mladih sokolova. Među velike izvoznike spadaju Austrija, Engleska i SAD. Kod nas to nekome očigledno smeta. Bez izvoza srljam u gubitke. Samo za ishranu 200 sokolova mesečno mi treba tona piletine. U ovu farmu uloženo je milion dolara - kaže Buza.
- Aktivno se uzgojem bavim od 1997. godine, kada sam uvezao prvu grupu sokolova. Pre šest godina otišao sam u Ujedinjene Arapske Emirate. U Dubaiju sam sa vlasnikom jedne od vodećih građevinskih firmi imao farmu sokolova. Ljubav prema rodnoj grudi presudila je da se 2006. godine vratim u Sentu, ali moji partneri iz Emirata nisu zbog toga bili oduševljeni. Uveravao sam ih da je Srbija konačno postala demokratska zemlja i da bez bojazni mogu da ulože kapital. Predstavnici nadležnih državnih institucija tada su pozdravili moju odluku, rekavši da je dobrodošao svako ko želi da investira. Do sada sam se sto puta pokajao. Obrazi mi još crvene jer se ispostavilo da su moji arapski partneri bili u pravu - nevoljno priznaje Buza.
Srce impozantnog kompleksa, smeštenog kraj Tise, predstavlja žuta pravougaona zgrada površine 2.000 kvadratnih metara u kojoj se nalazi 200 sokolova. Kraj nje je ogroman kavez u kojem mlade ptice jačaju krila i uče da lete.
Buza se sokolarstvom bavi više od četvrt veka. Priča da je obišao pola sveta da bi stekao neophodno znanje, jer je za vreme socijalističkog poretka sokolarstvo u našoj zemlji bilo iščezlo.
Pre nekoliko meseci Buza je sa još jednim sokolarom od strane Društva za zaštitu divljih ptica iz Beograda bio označen kao, navodno, najveći švercer divljih ptica u Emirate.
- U tome nema ni grama istine. Ja sam uvezao oko 200 jedinki, dok je kolega na najlegalniji način izvezao 16 sokolova. Zemlje u tranziciji pogodno su tle za duševno poremećene osobe koje u prethodnom režimu nisu mogle da se afirmišu. Napade na posao kojim se bavim od strane tog Udruženja doživeo sam upravo tako. Tužiću ih za klevetu - poručuje Buza.
- Tvrdnje da je iz Srbije prošvercovano na stotine sokolova i orlova jesu besmislica jer u celoj državi ima oko 50 parova sivih i 30 parova stepskih sokolova, kao i 20 parova surih orlova. Da je sve to izvezeno, više u Srbiji ne bi živela nijedna takva ptica - kategoričan je Buza.
ZLONAMERNO NADUVALI CENE
- Kada sam odabirao matično jato za svoju farmu, obratio sam pažnju da to ne bude nijedna autohtona vrsta. Na farmi gajimo takozvane hibride. Ni tu priroda nije oštećena jer hibridi ne dovode do genetske infekcije u našoj okolini. Ptice izvozim u zemlje gde se koriste za lov. Svi moji sokolovi su iz drugih podneblja, a ne iz srednje Evrope. U medijima su iznosili razne izmišljotine, poput one da jedan soko košta 50.000 evra. I cena od 5.000 evra je naduvana. Ptice sa moje farme koštaju 1.000 evra - pojašnjava Buza.
DVE VRSTE U SRBIJI
Soko vidi na udaljenosti od 16 kilometara, živi u paru dok jedan od njih ne strada. Vlada teritorijom od pet do 10 kvadratnih kilometara, a živi do 20 godina.
Čoveka koji ga je othranio doživljava kao svoju vrstu. Inteligentan je i lak za dresuru, a lovi prepelice, fazane ili patke. U Srbiji postoje dve vrste, od kojih jedna obitava u ravnici - stepski soko, dok planinskim predelima caruje sivi soko.
преузето са сајта www.kurir-info.rs
24.01.08 Све за љубав сокола
SVE ZA LJUBAV SOKOLA!
Sedmorica kandidata iz Srbije nedavno položila sokolarski ispit u Senti. Prethodno su dobro proučili obučavanje i lečenje ptica
SENTA - Biti veliki zaljubljenik u ptice grabljivice, prirodu i beskrajno nebesko plavetnilo, ne znači da ćete momentalno postati član Srpskog sokolarskog udruženja Nobilis ars. Poslednja etapa ulaska u ovaj čarobni svet jeste polaganje sokolarskog ispita.
Koliko traje inkubacija pojedinih vrsta ptica grabljivica iz reda sokolova? Kakva je razlika u letu između sokola i jastreba? To su samo neka od stotinak pitanja na koja su proteklog vikenda odgovarali kandidati na sokolarskom ispitu u Senti.
Pitanjima su kandidate rešetali članovi tročlane komisije - predsednik i sekretar udruženja Nobilis ars Tibor Buza i Stjepan Bašić i ornitolog Goran Sekulić iz Zavoda za zaštitu prirode. Po pet pitanja iz tri oblasti čekalo je svakog od sedmorice kandidata. Svi su očigledno dobro ugrejali stolicu, pa niko na ispitu nije pao.
- Oni su tokom prethodne godine stažirali s mentorom, renomiranim sokolarom, i ispekli praktični deo, koji se tiče obučavanja i lečenja ptica. Svako ko nakon stažiranja i položenog ispita pokaže da poseduje znanje, zaslužuje da postane sokolar. Tek tada osoba može da drži ptice grabljivice i lovi s njima - otkriva Bašić.
Saznajemo i da su najveća boljka sokolara mutacije novih virusnih bolesti. Sjajno perje prileglo uz telo odaje zdravlje ptice. Nije bitno samo da je ona nahranjena, čista i uredna, nego i da je zadovoljna okruženjem. Lane su, ističe Bašić, od devet kandidata trojica pala.
Udruženje Nobils ars zasad ima dvadesetak članova s položenim ispitom. Sokolaranje ima dugu tradiciju među narodima koji žive u panonskoj ravnici. Još slavni Nemanjići u bogata lovišta nisu odlazili bez pomoći ovih aristokratskih ptica, koje vekovima izazivaju divljenje i strahopoštovanje. U Srbiji postoje dve vrste, od kojih jedna, stepski soko, obitava u ravnici, a u planinskim predelima caruje sivi soko.
ŠOU U AUSTRIJI
Sokole i ostale ptice grabljivice u dušu poznaje Beograđanin Hani Girgiz, koji je položio sokolarski ispit.
- Sokolarstvom se već dugo bavim, radim kod jednog grofa u Austriji. U njegovom zamku svakog vikenda priređuju se šou-programi u kojem učestvuju orlovi, sokolovi i razne druge ptice. Svakom izvođenju tačaka od kojih publici zastaje dah prisustvuje oko 2.000 posetilaca. Dosad smo ugostili i mnoge poznate ličnosti, poput Toma Kruza. Član sam srpskog sokolarskog udruženja Nobilis ars. Slični ispiti održavaju se u celom svetu. Sokolar se ne postaje preko noći. Moja specijalnost je lov orlovima na srne - priča simpatičan sokolar sudanskog porekla.
Преузето са сајта www.kurir-info.rs
09.11.07 Колико кошта један соко
Завод за заштиту природе Србије:
Колико кошта један соко?
БЕОГРАД, 9. новембар 2007 - Све птице грабљивице, изузев јастреба на територији централне Србије, заштићене су Уредбом о заштити природних реткости (Службени Гласник РС 50/93). Врсте наведене у овој Уредби су заштићене заштитом првог степена, што подразумева строгу забрану њиховог убијања, хватања, држања у заробљеништву и свих других облика узнемиравања. Ове забране односе се на дивље врсте што је наведено у члану 1. ове Уредбе. Дозволу за сакупљање јединки ових дивљих заштићених врста може дати само надлежни Министар.
Соколарство, које подразумева узгој у вештачким условима и коришћење за лов различитих врста соколова, је у свету широко распрострањена делатност односно хоби, а од скора се појавило иу Србији. Држање, узгој и промет сокола се може вршити само ако постоји доказ да се ради о јединкама узгојеним у вештачким условима од матичних јединки такође узгојених у вештачким условима. Завод за заштиту природе Србије заједно са Републичком инспекцијом за заштиту животне средине редовно, 2-3 пута годишње, врши контролу свих соколар и одгајивачница соколова на територији Србије. Свака птица за коју се не може утврдити порекло из вештачког узгоја се на лицу места одузима, а лице које ју је имало у поседу сноси сву законску одговорност.
Доказ о пореклу из вештачког узгоја је затворени прстен са ознаком који мора да се налази на нози птице. Тај прстен се ставља док је птица мала и на одраслу птицу се не може ставити. Овај начин обележавања птица је уобичајена пракса у свим земљама и представља неки вид међународног стандарда у обележавању птица које се гаје у вештачким условима. Завод за заштиту природе Србије поседује евиденцију о свакој птици у поседу соколар у Србији.
Прекогранични промет ових врста је регулисан Конвенцијом о међународном промету угрожених врста дивље флоре и фауне (ЦИТЕС Конвенција) коју је наша земља ратификовала 2001. године. На листама заштићених врста ЦИТЕС Конвенције се налазе и све врсте грабљивица и њихов међународни промет је строго регулисан. Свака од заштићених врста приликом извоза или увоза мора имати одговарајућу ЦИТЕС дозволу коју у нашем случају издаје Министарство за заштиту животне средине на основу мишљења Завода за заштиту природе Србије и осталих стручних и научних институција.
У случају соколова извозну дозволу може добити само птица за коју постоји доказ да је из вештачког узгоја, односно која је прописно маркирана затвореним прстеном и која потиче из неке од евидентираних одгајивачница. Исти случај је и код увоза соколова из других земаља. На овакву процедуру смо обавезани потписивањем ЦИТЕС Конвенције. Сва документација о овим дозволама постоји у Министарству за заштиту животне средине и извештај о њиховом издавању се редовно доставља ЦИТЕС секретаријату који се налази у Женеви. Поред тога, свака земља потписница ове Конвенције може затражити проверу дозвола и документације, уколико постоји основана сумња да је дошло до неког вида кршења ове Конвенције.
Морамо напоменути да је у 2006. години из Србије извезено 16 вештачки узојених соколова, а 2007. године само четири јединке. Земље са развијенијим соколарство као што су Немачка, Канада, САД, сваке године извозе на хиљаде јединки вештачки узгојених соколова пре свега у Уједињене Арапске Емирате. О соколарство су последњих година вођене бројне стручне расправе на међународном нивоу.
Све релевантне организације (ЦИТЕС, ИУЦН, бирдлифе Интернатионал) имају афирмативан став према соколарство, ако је оно контролисано, и ако се за њега користе вештачки узгојене птице. Уједначене су и оцене да вештачки узгој соколова за потребе соколарство може допринети заштити соколова у природи. Својим ресурсима и знањем соколар помажу у програмима заштите и реинтродукције угрожених врста. Поред тога, због експанзије одгајивачница соколова широм света број птица у понуди је порастао, а њихова цена знатно пала, тако да је притисак на излов дивљих јединки у појединим земљама као што су Монголија, Кина и Казахстан знатно опао.
Подаци о високим ценама (50 000 евра за јединку) птица су потпуно неосновани, у шта се свако може уверити прегледом понуде бројних иностраних одгајивачница соколова које имају своје презентације на интернету. Због великог броја легалних, узгојених јединки, дивље птице данас имају веома ниску цену на црном тржишту. Изношење таквих сензационалистичких података индиректно угрожава природне популације птица грабљивица јер практично представља позив на лов птица и њихову продају јер се, наводно, ради о уносном послу.
Напомињемо да су са праксом соколарство у Србији као и са начинима њене контроле упознате све релевантне стручне институције и невладине организације. Завод за заштиту природе Србије ће радо прихватити сваку сугестију или критику везану за контролу лова и продаје заштићених врста ако је она образложена и основана, али паушалне, злонамерне и неосноване критике организација које су потпуно непознате стручној јавности и које очигледно нису упознате са националном и међународном легислативом везаном за заштићене врсте не можемо прихватити.
Завод за заштиту природе Србије позива грађане да, уколико наиђу на повређену јединку заштићене птичје врсте или имају информацију да се такве пттице негде налазе, о томе обавесте стручњаке Завода за заштиту природе Србије, или републичку инспекцију Министарства заштите животне средине.
Извор: Завод за заштиту природе Србије
10.08.07 У пожару нестали орлови крсташи
Недавни пожари који су избили у Делиблатској пешчари уништили су од два до пет парова орлова крсташа, најугроженије врсте птица у Србији, тврди за наш лист Војислав Васић, орнитолог, иначе некадашњи директор Природњачког музеја на Калемегдану. По његовој процени, у Србији има десетак парова ове ретке птице, а у источној и средњој Европи нешто више од 300.
Ватрена стихија, која је буктала на око 40 километара од природног резервата белоглавог супа, у близини Нове Вароши, срећом није угрозила и овог заштићеног и ретког лешинара.
Никола Стојнић, орнитолог Завода за заштиту природе, каже да међу најугроженије птице грабљивице у нашој земљи свакако спада орао крсташ, који се данас гнезди само на Фрушкој гори. Како каже, нестанак степских травних станишта и његовог основног плена, текунице, свео је ову врсту на руб изумирања. Данас се његова гнезда налазе у просторима под најстрожом заштитом, а постављају се и вештачке дрвене платформе.
Заштита пашњака са текуницама, на ободу Фрушке горе, велики је изазов са којим се срећу заштитари природе. Постављање хранилишта једна је од мера заштите којом се ублажава недостатак хране, а она су дала добре резултате код лешинара. Белоглави супови се данас гнезде у кањонима Увца, Милешевке и Трешњице. Њихова исхрана угинулим животињама, а касније и угинулом стоком, са смањењем сточарства довела их је на руб изумирања. Данас постоје хранилишта на којима ови лешинари редовно добијају храну и захваљујући којој њихова бројност расте, каже овај орнитолог.
Наша највећа птица је велика дропља, украс равнице. По Стојнићевим речима, услед интензивнијег преоравања степе, ова некада бројна врста сведена је на једно јато од око тридесет примерака, које је на ивици опстанка у северном Банату. Поред заштите њених станишта, организује се чување гнездилишта у летњем периоду, као и обрада земље на начин који овој врсти одговара.
Побољшање услова гнежђења неопходно је и за степске соколове, који праве гнезда на далеководима услед чега често страдају. Због тога се праве одговарајуће дрвене платформе, које треба да им обезбеде сигурније гнежђење. Поред тога, степски соко, као и сиви соко, честа су мета несавесних узгајивача голубова, а, као и друге грабљивице, страдају и од криволоваца. Строга контрола и рад инспекцијских служби, али и ширење еколошке свести, неизбежни су да би се ублажила ових појава, сматра Стојнић.
Он објашњава да смањењу и нарушавању станишта птица доприноси све већа узурпација простора Високопланинске шуме. Крче се и пашњаци и на њима се интензивно гради. Природа уступа место туризму, што је најизраженије на нашим најлепшим и највишим планинама, Копаонику и Старој планини. Шуме се крче зарад експлоатације дрвне масе, и све је мање старих, нетакнутих шума у којима живе бројне птице дупљарице, детлићи, мухарице, црвенрепке и друге. Степе и слатине у равничарским крајевима се преоравају и на њиховим просторима успостављају се једноличне ратарске површине. Водена станишта се исушују и преко мере загађују. Поред тога, многе врсте директно су угрожене прекомерним и илегалним ловом, прогоном и сакупљањем.
Сем заштите станишта птица, у оквиру заштићених природних добара, националних паркова и резервата, све се чешће спроводе мере активне заштите. Завод за заштиту природе, самостално или у сарадњи са другим институцијама и стручњацима, учествује у реализацији многих пројеката, који се односе на повратак врста које су нестале са својих станишта и на заштиту оних станишта која представљају последње уточиште врстама пред нестајањем у Србији.
Иначе, говоре подаци, да је због нарушавања природног окружења, сем црног лешинара и беле кање, међу десетак животињских врста које су ишчезле у Србији и мала дропља, брадан, тетреб ружевац, пеликан, сиви ждрал, плавокљуна патка, видрица, степски соко, текуница, велика дропља…
.jpg)
